Latinica | Ћирилица

 
   

Kontaktirajte nas

Prijatelji gimnazije

Film o gimnaziji

Školski list Spogovac

Arhiva vijesti



A+ A-    

   
       
 
   
 

Povijest Škole - K. K. Branković


Katarina Branković

     Kantakuzina Branković bila je kći despota Đurđa Brankovića, koji je vladao Srbijom od 1427. do 1456. godine. Dobila je ime po majčinom rodu; bila je kći Irine iz vizantijske carske porodice Kantakuzin. Rođena između 1418. i 1420. godine, naslikana je, zajedno s roditeljima, braćom i sestrom, 1429. godine na minijaturi povelje, koji je njen otac dao svetogorskom manastiru Esfigmenu. Prikazana je u raskošnoj odeći, u haljini svetloplave boje, ogrnuta tamnocrvenim plaštom, s dekorativnim minđušama, a na glavi nosi krunu. Nju je otac udao za grofa Nemačkog carstva Ulriha II Celjskog, koji je bio u srodstvu s ugarskim kraljem. Bio je to politički brak, koji je trebalo da obezbedi Srbiji potporu Zapada. Despot Đurađ se, takođe brakom, vezao i za drugi politički blok: stariju kćer Maru dao je u harem sultanu Muratu II (1421-1451).

     Ulrih II Celjski poticao je iz poznate i bogate porodice, koja je bila u srodstvu i sa srpskom dinastijom Nemanjića. Ime Celjski dobila je po svome gradu Celju. Imala je brojne posede u Sloveniji i Hrvatskoj, među kojima i zagrebački Gradec. Po rečima italijanskog humaniste Enea Silvio Pikolominija, potonjeg pape Pija II (1458-1464), Kantakuzina je bila lepa i poštena (''alioquin facie et moribus honestam''). Njena svadba proslavljena je 20. aprila 1434. godine. Kao što je bio običaj u to vreme, udajom za latinskog gospodara, Kantakuzina je dobila ime Katarina. Ostala je, međutim, u pravoslavnoj veri.

 

Lik Kantakuzine Katarine Branković

     Pošto su Turci 1439. godine prvi put zauzeli Srbiju, despot Đurađ je s porodicom i pratnjom, na putu za Zetu, stigao u Zagreb. O njegovom boravku u Zagrebu ostavio je podatke jedan član ruske delegacije, koja se vraćala iz Firence sa Sabora, na kome je proglašena unija između zapadne i istočne hrišćanske crkve. Zapisao je da su se obreli u Zagrebu ''velikom i lepom gradu'', u kome je video ''srpskog cezara despota sa njegovom caricom i decom''. Despot Đurađ je lepo primljen u Zagrebu: čast su mu ukazali biskup i članovi gradske uprave. Kantakuzina se izričito pominje u Gradecu 1445, a i sledećih godina. U julu 1445. stanovnici Gradeca nazvali su je ''illustrem principessam et dominam, dominam Katherinam Dei gracia Cilie, Ortemburg, Zagorieque etc Comitissam nec non regni Slavonie banissam''. Bila je to njena zvanična titula. U tome pismu žitelji zagrebačkog Gradeca nazvali su je ''domina nostra graciosa''. Bila je gospodar više mesta, jer je zamenjivala muža za vreme njegovih čestih i dugih putovanja. Ali, politički uspesi nisu donosili i porodičnu sreću. Kantakuzina je 1439. rodila sina, koji je dobio ime Herman, po nemačkom pradedi. Umro je, međutim, 1451. u dvanaestoj godini života. U toku 1445. rodila je drugog sina, koji je dobio ime Đurađ, po srpskom dedi. On je umro u kolevci. Ostala je jedino njena kći Elizabeta, koju je despot Đurađ udao za Matiju, sina Jovana Hunjadija, ''gubernatora'' Ugarske kraljevine.

     Pored zagrebačkog Gradeca, Kantakuzina je često boravila i u Varaždinu, u kome je 1453/1454. godine za nju prepisan ''Apostol'', važna bogoslužbena knjiga, koja predstavlja do danas najstariju sačuvanu ćiriličku knjigu nastalu u Hrvatskoj. U toku 1455. umrla joj je kći Elizabeta, tako da je Kantakuzina za deset godina sahranila svo troje svoje dece. Sledeće godine Ladislav, sin Jovana Hunjadija, ubio je u Beogradu njenog muža Ulriha II Celjskog. Kantakuzina ga je svečano sahranila u Celjskom samostanu. Slavna porodica celjskih grofova bila je zatrvena. Kantakuzina je postala naslednik poseda svoga muža. Ali, ostala je sama. Ubrzo je počeo grabež njenih imanja. Početkom 1457. godine primila je u Celju delegaciju zagrebačkih građana. Po gradovima je razmestila činovnike i posade. Najviše podataka ostalo je o Bogavcu Milakoviću, koji je bio ''castellanus castri Medved vocati et comes campi zagrabiensis''. Međutim, ugarski kralj Ladislav Posmrče (1444-1457) tražio je da Kantakuzina preda građanima kastel na Gradecu, a car Fridrih III Habzburški (1440-1493) poseo je Celje i ostale njene gradove u Štajerskoj. Kantakuzina mu je zvanično ustupila prava na nemačke posede, a on joj je dao na doživotno uživanje zamak Krško (''Gurckfeld'') i godišnji prihod od 2.000 dukata. Zatim je došla caru u Beč i poveljom od 10. marta 1460. prodala mu posede u Slavoniji za 29.000 guldena. Kupoprodajni ugovor nije, međutim, u praksi realizovan.

 

Grb Brankovića

     Kantakuzini je 1459. godine došao brat despot Stefan Branković, koga su Turci 1441. oslepili. Zajedno s njim, prodala je svoja prava na posedovanje gradova u hrvatskim zemnjama (''varoš na brdu Gradecu pokraj Zagreba'' – ''civitatem Montisgrecensis iuxta Zagrabiam'', zatim Medvedgrad, Rakovac, Varaždin, Vinicu, Veliki i Mali Kalnik, Koprivnicu i još neka manja mesta). Kupio ih je slavonski ban Jan Vitovac i dva njegova ortaka. Taj kupoprodajni ugovor izdala je na latinskom jeziku 8. maja 1461. u Zagrebu. U leto te godine posetila je mletački Krf, na kome su se okupljale izbeglice iz Turske. Ali, vratila se na Zapad i oko 1465. godine kupila od goričkog grofa Leonarda zamak Beograd u Furlaniji (''Belgrado in Friuli''), u koji je smestila brata Stefana sa porodicom.

 

 

Mitra vežena od strane K. K. Branković

     Kantakuzina je 1469. godine donela krupnu odluku: napustila je kraj u kome je proživela 35 godina i otišla sestri Mari, koja je živela u Turskoj, kod grada Sera, okružena srpskom vlastelom i monasima, pod zaštitom sultana Mehmeda II (1451-1481). Zajedno sa sestrom, posredovala je da dođe do sklapanja mletačko-turskog mira. U tome cilju, između 1470. i 1472. godine, dolazili su njeni ambasadori u Veneciju, a ona je, zajedno sa sestrom, vodila mletačke poslanike u Stambol. Pošto je sultan potraživao od nje neki novac, pokušavao je od 1477. da proda njen Beograd u Furlaniji i tako naplati dug. Jedno vreme je čak držao Kantakuzinu u tamnici. Kada se oslobodila, pokušavala je da i sama proda Beograd. Ostala je u dobrim odnosima s carem Fridrihom III Habzburškim, kome je slala poslanika u Beč i molila ga da spreči sultanovu prodaju Beograda. U toku 1481. godine pisala je goričkom grofu Leonardu da želi da napusti Tursku, da namerava da dođe kod njega i umre. Prepiska oko prodaje Beograda prestala je oko 1481, jer je te godine umro sultan Mehmed II. U septembru 1487. umrla joj je sestra Mara i Kantakuzina je preuzela brigu o svetogorskim manastirima. Duboko pobožna, izvezla je veoma lepu, do danas sačuvanu, mitru Beogradskoj mitropoliji. Već zašla u osmu deceniju života, umrla je 1491. godine. Sahranjena je u Makedoniji, u crkvi Svetog Stefana u Konči, između Strumice i Štipa.

     Sudbina je dodelila Kantakuzini Branković dug život, pun iskušenja, nemira i lutanja. Kretala se na prostoru od Beča i Venecije do Sera i Carigrada. Upoznala je pripadnike raznih naroda, vera i kultura. Na privatnom planu, bila je nesrećna majka, trpeljiva supruga, odana kćerka i sestra. Na javnom planu, uvek je držala do svog visokog porekla i položaja. Po duhu, bila je darovita i uporna osoba, koja se nije predavala ni u najtežim trenucima. Ni kada je sahranjivala decu, ni kada su joj otimali imanja, ni kada je bila u tamnici. Poučan je njen gorak, buran i dostojanstven život.

Akademik

Prof. Dr Momčilo Spremić


   
 

Srpska pravoslavna opća gimnazija Kantakuzina Katarina Branković
Adresa: Sv. Duh 122, 10000 Zagreb
Tel: +385(0) 1 48 52 871
Fax: +385(0) 1 48 52 871 
E-mail: gimnazija@srpskagimnazija-zg.org